ЗАНИМЉИВОСТИ О КУЛТУРНОМ ПРЕДЕЛУ ТРШИЋ-ТРОНОША

Културни предео Тршић-Троноша је прво заштићено подручје које припада врсти предео изузетних одлика – културни предео у Републици Србији. Налази се на територији Града Лознице у западној Србији. Одликује се разноврсним, испреплетаним и међусобно зависним културним и природним вредностима.

Подручје је посвећено реформатору српског књижевног језика и правописа, сакупљачу народних умотворина, писцу првог српског буквара и прве српске граматике на народном језику, историчару, етнологу и просветитељу – Вуку Стефановићу Караџићу.

Вукова спомен-кућа изграђена је 1933. године према плану архитекте Миодрага Васића, а према упутствима академика Тихомира Ђорђевића, једног од најзначајнијих српских етнолога. Кућа је опремљена предметима традиционалног сеоског покућства из периода XIX века (икона Светог Арханђела Михаила, гусле, кревет, троножац, дрвене клупе, дрвени крст, пећ, вериге, ватраљ, сламарица, сандук за спрему). Аутентични предмети пронађени на месту огњишта куће Вукових родитеља су вериге и ватраљ.

Тршић и Троноша су уређени и обогаћени садржајима приликом обележавања стогодишњице Вукове смрти 1964. године и приликом обележавања 200. годишњице Вуковог рођења 1987. године. Тада је кроз комплекс у Тршићу урађена стаза која води од Вукове спомен-школе до Вукове спомен-куће. Дуж те стазе постављене су дрвене табле са исписаним пословицама које је Вук сакупљао двадесет година. Све народне умотворине Вук је бележио приликом разговора са другим људима. Пословице нису имале свој назив већ се за њих обично говорило „Штоно стари веле“. Неке од пословица исписане у Тршићу су: Зло чинити а добру се надати није могуће; Ко хоће часно, не може ласно; Благо оном тко зна да не зна, а хоће да зна; Није чоеку жао на мало, него на неправо.

Подручју Културног предела Тршић-Троноша припада и манастир Троноша који датира из периода владавине Драгутина Немањића. Овај српски владар је почео изградњу манастира који је завршила његова супруга Каталина 1317. године. Манастир је у српској култури препознатљив по препису рукописа значајног дела о српским владарима од Стефана Немање, родоначелника династије Немањића (1166. године) па све до деспотице Јелене, супруге деспота Јована Бранковића (1526. године), чији је назив „Родослов српски“. Средином XIX века дело је објављено у Гласнику Друштва српске словесности, (правном претходнику Српске академије наука и уметности) под називом „Троношки родослов“. Ово дело је настало тако што је 1791. године стари рукопис преписао јеромонах Јосиф Троношац, уз додавање података из свог времена.

Природне вредности чине очувани аутохтони шумски комплекси храста, букве и граба; подигнуте културе, попут багрема, црног бора, ариша, стробуса, ораха, питомог кестена, брезе и липе; аутохтоне сорте воћа; различите ливадске заједнице, попут хајдучке траве, кантариона, боквице, гавеза, питоме љубичице и маслачка. Међу биљним врстама издваја се липа код Вукове спомен-куће.

Листопадно дрво које карактерише кратко стабло са испуцалом кором, широка граната крошња и разгранат коренов систем. Процењује се да јој је старост 90 година и да је посађена приликом подизања Вукове спомен-куће 1933. године. Липа је посађена уз саму кућу како би се што верније приказало некадашње домаћинство породице Караџић. Према народном предању, Вуков отац, Стефан, испалио је неколико хитаца из кубуре код старе липе када се Вук родио. Данашња липа изгледа веома старо и многи посетиоци у први мах помисле да потиче из Вуковог времена. Пре три деценије стабло липе се почело раздвајати, те су научни сарадници из Завода за заштиту природе из Београда предузели низ мера како би се стабло сачувало. Тада је извршено ојачање стабла, тако што су постављени метални обручи који су данас скоро срасли са дрветом, те су готово и неприметни.

Простор Културног предела Тршић-Троноша настањује једна четвртина свих врста фауне које су заступљене на подручју целе Србије.