Међу створеним вредностима издвајају се Спомен-кућа Вука Стефановића Караџића, реформатора српског језика, затим објекти који су посвећени српском језику и писму, објекти посвећени манифестацијама Вуков сабор и Ђачки Вуков сабор које се сваке године одржавају у част реформатора српског језика, као и манастир Троноша са његовом околином.

Вукова родна кућа спаљивана је више пута током Првог српског устанка. У време када су Вукови посмртни остаци пренети из Беча у Београд (1897. године), обележено је место где се кућа налазила. Реконструкција Вукове куће извршена је 1933. године према плану архитекте Миодрага Васића, а према савету и упутству професора др Тихомира Ђорђевића, српског етнолога и фолклористе. Кућа је саграђена по угледу на старије куће Јадра као дводелна полубрвнара, делом над подрумом (тип куће на ћелици), стрмог крова покривеног шиндром. Опремљена је изворним предметима традиционалног сеоског покућства из периода XIX века, представљајући изложбену поставку коју су сачинили стручна лица из Етнографског музеја у Београду. Поред предмета који су позајмљени из Етнографског музеја у Београду и Музеја Вука и Доситеја у Београду, у кући се налазе аутентични предмети пронађени на огњишту.

У дворишту Вукове спомен-куће постављена су и четири дрвена објекта народног градитељства – дрвени чардак, вајат, качара за вино и ракију и млекар за прављење млечних производа.

Двориште са поменутим објектима представља једну целину у Знаменитом месту Тршић, док другу целину чини Сабориште, позорница са природним амфитеатром на широкој заравни, између школе и Вукове спомен-куће, где се од 1964. године, када је подигнута, одржавају завршне свечаности Вуковог сабора, манифестације посвећене реформатору српског језика, а од 1972. године и завршне свечаности Ђачког Вуковог сабора, манифестације која је настала по угледу на Вуков сабор са циљем да афирмише стваралаштво деце и младих. Препознатљиво обележје Саборишта је звоник који је на сцену постављн за потребе завршне свечаности Вуковог сабора 1987. године. Звоник је 2019. године замењен новим који је идентичан претходном. Још једно препознатљиво обележје Саборишта представља црква-брвнара. Освећена је 2003. године током завршне свечаности 69. Вуковог сабора. Цркву је фрескописао професор Владимир Карановић, који је осликао и крипту Храма Светог Саве на Врачару.

Комплекс знаменитог места Тршић уређивано је и у наредним деценијама, углавном у годинама када су обележаване неке значајне годишњице из Вуковог живота и рада. Своје обрисе комплекс у Тршићу добио је 1987. године када је обележен значајан јубилеј – 200 година од рођења Вука Стефановића Караџића.

Тада је под руководством архитекте Ранка Финдрика пренето и постављено 35 објеката народног градитељства. У појединим објектима временом се мењао садржај. Данас се у овим постављеним објектима у знаменитом месту Тршић налазе Музеј језика и писма, калиграфска радионица, Кућа писаца, поставка абаџијског заната, изложбена поставка Вукових сабора, галерија, радионица старих заната, изложбена поставка Ђачких Вукових сабора, воденица на Саборишту, вајат и амбар у дворишту Вукове спомен-куће. Новије измене на објектима у Знаменитом месту Тршић извршене су током 2007, 2008. и 2013. године, када је извршена конзервација Вукове спомен-куће и окућнице, стављање три објеката на Саборишту у функцију, као и модернизација позорнице и гледалишта на Саборишту.

Заштићеном подручју „Културни предео Тршић-Троноша“ припада и манастирски комплекс Троноша који чине: манастирска црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, конак, економија, спомен-чесма „Девет Југовића“ са капелом која је посвећена Светом Пантелејмону, припадајући паркинг и шумски комплекс у непосредној близини манастира.

Према записима проте Ивка Поповића из 1890. године постанак манастира датира из периода владавине Драгутина Немањића. Он је започео градњу манастира, док се завршетак радова на манастиру приписују његовој супрузи Каталини (1317. године). Налази се у подножју Троношке планине, у сеоском насељу Коренита. Манастир је добио име према оближњој реци Велика Троноша, која настаје спајањем три речице – Мала Троноша, Лисина и Клашница. Манастирска црква је изграђена у облику слободног крста, са кубетом над централним делом. Припада рашкој стилској групи. Храм је зидан од ломљеног притесаног камена. Главни улаз у храм је у барокном звонику, дозиданом у другој половини XIX века, где се налази једно одељење и преграда између припрате и средњег дела храма. Манастирска црква подигнута је од ломљеног и полуобрађеног камена, са лепо обрађеним и профилисаним прозорским и улазним отворима и угаоним завршецима зидова. Претпоставља се да је манастирска црква живописана од свог постанка. Међутим, стари живопис није сачуван. Садашњи живопис настао је током XIX века и урадили су га иконописци Михаило Константиновић, родом из Битоља, и Никола Јанковић, родом из Охрида. Године 1964. Завод за заштиту споменика културе Србије је извршио конзерваторске радове на манастирској цркви Троноша, као и адаптацију конака у Музеј старе српске књиге, који представља успомену на Вуково школовање у овом манастиру.

За културни предео су везана и две традиције – манифестација Вуков сабор, као и обичај изливања ратарских свећа на Велики чевтртак. Поменути обичај и манифестација припадају нематеријалном културном наслеђу Републике Србије, те припадају и створеним (културним) вредностима заштићеног подручја.

Манифестација Вуков сабор, посвећена реформатору српског језика, Вуку Стефановићу Караџићу, организује се сваке године у септембру, у недељу пред црквени празник Малу Госпојину (21. септембра). Вуков сабор је први пут организован 17. септембра 1933. године, када је освећена подигнута Вукова спомен-кућа. Овом догађају присуствовали су представници научних и културних установа Србије – Српске академије наука, Универзитета у Београду, Матице српске, Српске књижевне задруге, Министарства просвете и Друштва независних књижевника.

Обичај изливања ратарских свећа на Велики четвртак везује се за манастир Троношу. Овај обичај подразумева да мештани Корените, Тршића, Зајаче, Пасковца и Горње Борине сваке године, у време Васкршњег поста, сакупљају прилог у воску и новцу. Добијеним прилогом купује се чист восак. На Велику среду изливају се две свеће. Десну свећу праве мештани села Корените и Тршића, док леву свећу праве мештани села Зајаче, Пасковца и Горње Борине. Остаци свећа од претходне године топе се са новим воском тако да увек у новој свећи има и старе свеће. Једна свећа је тешка преко 50 килограма, а висока је 1,5 метара. Наредног дана, на Велики четвртак, становници поменутих насеља доносе свеће у поворци до манастирског дворишта. На том месту на свеће се постављају иконе Исуса Христа и Пресвете Богородице. Затим окупљени грађани са свештенством и монахињама, учествују у литији око манастирске цркве. Након литије, свеће се постављају уз олтар. Оне се пале током целе године за време богослужења недељом и празницима. Као и Вуков сабор, и овај јединствен обичај уписан је на Листу елемената нематеријалног културног наслеђа Републике Србије (18. јуна 2012. године).

На подручју „Културног предела Тршић-Троноша“ издваја се значајна просторна целина – локалитет Иконе, који се налази на путу између Вукове спомен-куће и манастира Троноша, на раскрсници путева, код Рибарског потока. На овом месту су у XIX веку постављени метални крст на стабло храста, као и икона Пресвете Богородице са Христом, а испред које је окачено кандило. Локалитет Иконе, намењено за одмор посетилаца манастира Троноше, и међу ретким обележјима која су сачувана у Србији. О самом обележју писао је и знаменити српски научник Јован Цвијић у аутобиографији „Из успомена и живота“.